Halucinacija Davora Žica: Priča
Zašto si uvijek tako negativan – pitaju me stalno. Odgovaram im – da se uskladim sa stanjem na svom tekućem računu. Ali oni ne odustaju…
– Pa, jel’ moraš baš uvijek biti ciničan, pitaju opet.
– Ne moram, kažem, ako vam više paše, mogu ja bit’ i sarkastičan. Nije im ni to dosta, nego nastavljaju i dalje s pitanjima.
– A zašto su ti sve kolumne uvijek tako crne i pesimistične, pitaju ponovo. A ja strpljivo kažem – Pa jebo vas ja u mozak ludi, jeste pogledali ikad oko sebe? Jel’ tu rastu jebene tratinčice i skakuću prokleti zečići, odgovaram protupitanjem. To je, jasno, nepristojno, ali više ih muči nešto drugo…
– Zbog čega toliko psuješ, kažu intonacijom koja sugerira upitnik na kraju rečenice.
– Zato što o kompliciranim stvarima treba govoriti prosto k’o pasulj, da ih pojednostaviš, objašnjavam igrajući se riječima.
– Pa šta to ne možeš lijepo reći, nastavljaju.
– Eto, ne mogu, predam se bez duhovite replike.
A to su jedva dočekali da prijeđu u kontra-napad. ”Ako nemaš ništa lijepo za reći, onda je bolje ne reći ništa”, sugeriraju nepobjedivom narodnom logikom…
Uglavnom, da zaključim, to je priča o tome zašto sam prestao govoriti o opatijskoj gradskoj vlasti. Ima li još pitanja?
Psovke
Ovo je arhivski članak. Stranice su u međuvremenu redizajnirane.
Kreni od početne stranice - Poduckun.net