FOTO: PD Lisina – Pohod na Sveto brdo, Vaganski vrh i Visočicu @ Velebit
Lepo planinarenje, lepa ali naporna tura i da prepišen Kristinine besedi z najavi za taj pohod: Za one koji nisu još prošli ovaj dio napomena – ovo je nešto Velebita sasvim drugačije. I na kraje smo bili si jako zadovojni! Veliku fotogaleriju s pohoda pogledajte na ovom linku…
Matulji – Planinarsko društvo Lisina Matulji organiziralo je protekli vikend pohod na Sveto brdo, Vaganski vrh i Visočicu.
Kristina kao vođa ekspedicije, Tanja, Nataša, Elio, Goran, Mateo, Toma i ja, krenuli smo u petak 12. popodne put Baškeh Oštarij. Kristina je sredila smještaj va hostele ki je napravljen va staroj škole. Smještaj, uređenje, ambijent i ča je najvažneje – ljudi, je za svaku pohvalu! Ljubaznost, ugodan boravak, pristupačne cijene, izvanredna kuhinja, samo je del asortimana. Odgledali smo nogometnu utakmicu z Italijun, naravno samo muški del ekipe, ofriškali se i legli va udobne posteji.
Stali smo se na 5 ujutro. Naš cilj su bili Sveto brdo (1752 m/nv) i Vaganski vrh (1757 m/nv). Sredili smo opremu, zeli veće količine vodi, marendu i partili smo va pravcu Gospića. Na jednemu parkiralištu va Gospiću dočekali su nas Kristinini planinarski prijatelji iz Gospića, Lucija, Marijan i Tihomir. Skupa s tri auta partili smo z cestun za Gospić – Gračac i kod zaseoka Kalinići predio Raduč skrenuli i vozili se 10 kilometar jako oštećenun makadamskun cestun. Ostavili smo automobile parkirane na kraju ceste. Krenuli smo dolino u pravcu šume. Prveh kvarat uri bilo je lagano zagrijavanje, prolaz kroz lepu dolinicu i nakon tega dela kroz šumu put se postepeno, ma oštro diže.
Oštar uspon i izlazak na otvoreni del i izloženost suncu. Vreme je idealno za planinarenje, ne previše teplo, vetar stalno puše i baš je ugodno za hodit. Vreme i uspon se krati povedajuć. Lucija, Tihomir i Marijan ugodni su sugovornici i poznavatelji svojega kraja. Stari zajednički planinarski pohodi Lucije i Kristine neiscrpna su tema. I ako smo se dosta visoko digli, još se ne vidi naš prvi cilj – Sveto brdo!
Uspinjemo se lepon stazon, sve do izlaska u Čičinu dolinu i spuštanje do staze i raskrižja za Vaganski vrh – Sveto brdo – Ivine vodice. Od tuda se lepo vidi završni uspon i na naš cilj. Impozantna padina i jako strmi uspon. Od tuda do vrha nan je još uru i pol, a na drugu stranu za Vaganski vrh još dve ure i pol. Put prema moru vodi do skloništa Ivine vodice i daje do Borisovega doma i skroz Paklenicu do Starigrada-Paklenice. Tu nan je na ten meste Kristina objasnila od kuda naziv Paklenica. I ako ime Paklenica podsjeća na Pakal, istina je puno jednostavneja. Paklenica je ime dobila prema smoli crnega bora paklini, ku su kalafati koristili zajedno z kudeljun za premazivanje brodi i brtvljenje spoji. Lepo, nikad dosta školi!
Već i pogled stega mesta nagrada je za sav trud i znoj. Moraš stat, gledat i uživat! Kristina, pa usudil bin se reć, zna nazivi seh vrhi keh vidiš, ča na dugo, ča na blizu. Gušta ju je gledat ovako zboka kako uživa objašnjavajući nan običnen smrtnikon ča je ča!
I ako padina izgleda stršno i mislel san da će bit uspon težak, zgušton se cela ekipa poprtila do vrha. Lepota ti ne da da odahneš, tako da i ne misliš na niš drugo nego na ono ča te čeka na vrhe, a to je veličanstven pogled i vidik va daljinu! Isplatil se je saki korak do gore.
Planinarski gledano, imamo retku privilegiju da z vrhi prekrasneh bregi gledamo more i otoki. Poseban je to gušt. Čak i z niskeh, ko ča je Osoršćica, prelepi su pogledi, a kamo li ne z ovako visokega. Na vrhe je i ploča z deset zapovjedi Božjeg, na žalost razbijena od snega i leda. Sedeli smo, uživali, marendali, slikevali. Kada pogledaš put Vaganskega vrha, stvarno se zamisliš kad vidiš koliko je to dugo.
Silazak do raskrsnice je brz. Put je jako lep, staza vijuga po padinah, čas sto metar gore, čas sto metar dole i tako skoro dve i pol uri! Vreme se stalno menja, čas je oblačno, čas je sunce, a na dolaske na Vaganski vrh, čak i kod neka magla. I ako je Vaganski vrh najviši vrh Velebita, pogled s njega ni tako lep.
Vjetar na vrhe je strašno jak. Ekipa se raspršila po vrhe išćuć zavjetrinu. Brzinsko zajedničko slikanje i silazak pod udari jakega vetra po staze po koj smo i priši gore. Nakon pol uri nazdolun, obilazimo velu valu iako postoji poprečni put, a sve to radi još vavek miniranega dela.
Silazak je stvarno bil strm, pogotovo zadnjeh pol ure kroz šumu do Bunovca i auti. Elektronika je pokazala 7,55 sati efektivnega hoda, odnosno neč manje od 10 ur sa odmorima. Lepa tura. Usljedil je spori i težak spust z auti po stvarno groznen makadamu. Jaki stroji ki izvlače drva z šumi jako su uništili cestu. Komać smo dočekali asfalt. Kad smo prišli va Gospić, zahvalili smo se i oprostili od našeh domaćini Lucie, Tihomira i Marijana, uz cedevitu i kafe. Onda smo šli va hostel Baške Oštarije, nakon tuširanja i sređivanja, celi dan začinili smo dobremi ličkemi specijaliteti. A nismo mogli ne provat tamnu Velebitsku biru. Hostel je popunjen do zadnje posteji. Bilo je puno planinari, iz Zagreba, Njemačke i Slovenije.
Ležernije i kasneje smo se stali nego subotu. Današnja tura na Visočicu (1619 m/nv) ni teška. Doručak va dvorište na frišken zrake, ogromne porcije kajgani, tursko kafe. Partili smo cestun Baške Oštarije – Gospić i zavrnuli za Rizvanušu i lepun makadanskun cestun 14 kilometar do parkirališta.
Na početke stazi za na Visočicu stoji tabela z upozorenjen da ni baš uputno skretat z označene stazi. Još vavek je okolo se minirano. Uz dva okomita uspona, za čas smo bili pul skloništa, kade su gospićki planinari upravo imeli radnu akciju. Sklonište je skoro gotovo, a va neposrednoj je blizini srušenega starega planinarskega doma, ki čeka rekonstrukciju. Pred skloništen nas je dočekalo malo kapi dažja i dosta jak vetar. Poćakulali smo z planinari ki su delali, pogledali smo sklonište i nastavili prema vrhe Visočice, do kega je još pol urice.
Nakon desetak minuti prihajamo na prvi vidikovac, s kega puca pogled na Ličko polje. Stvarno je veliko to polje. S tega mesta se ne vidi sam vrh, jako je koso položena padina. Jaki je vetar i se jače puše i neugodneje je. Obukli smo vjetrovke, palo je još i nekoliko kapi dažja. Nakon slikavanja i malega odmora, partili smo na zadnju turu do vrha. Ovo je jako lepa tura. Na vrhe je prelepi pogled prema Ličkemu polju i prema morskoj strane. Polje mi liči na naše Čepić polje, samo je puno veće. Va daljine se naziru bosanske planini. Lepa je ta naša Lika.
Z vrha Visočice jako se lepo vidi jedan izduženi greben brega ki se zove Siljak. Brežić do kega ni put markiran. Ja san se lepo spustil do skloništa, dve ure užival na suncu i vetru, a ostatak ekipe krenul je ravno po okomitoj padine do dna i onda okomito gore uspon do dugega grebena. Bilo je tamo penjanja i odpenjavanja po stenah. Naravno, slobodnen stilon. No, si su pasali bez problema.
Kada su prišli spod planinarskega skloništa počel je malo padat daš, tako da smo produžili do parkirališta. Do dole je prestal padat, pa smo se na mire presvukli, pomarendali. Pred samen kraje makadamske ceste fermali smo se na meste pogibije jedne od legendi Domovinskega rata Marina Jakominića, čoveka z našega kraja.
Spustili smo se nazad do Baškeh Oštarij, pa do Karlobaga, kade smo se pul napuštene benzinske crpke spustili do mora i okupali se. Voda je melem za telo. Izvukla je voda za čas sav umor. Ugodno putovanje prekinul je daž i nevera negdere pul Novega Vinodolskega.
Lepo planinarenje, lepa ali naporna tura i da prepišen Kristinine besedi z najavi za taj pohod: Za one koji nisu još prošli ovaj dio napomena – ovo je nešto Velebita sasvim drugačije. I na kraje smo bili si jako zadovojni!
Veliku fotogaleriju s pohoda pogledajte na ovom linku…
Tekst i foto: Miloš Vrenc / PodUčkun.net
Ovo je arhivski članak. Stranice su u međuvremenu redizajnirane.
Kreni od početne stranice - Poduckun.net