Tekst iz arhive. Stranice su u međuvremenu redizajnirane!

Halucinacija Davora Žica: Priča

Zašto si uvijek tako negativan – pitaju me stalno. Odgovaram im – da se uskladim sa stanjem na svom tekućem računu. Ali oni ne odustaju...

- Pa, jel' moraš baš uvijek biti ciničan, pitaju opet.

- Ne moram, kažem, ako vam više paše, mogu ja bit' i sarkastičan. Nije im ni to dosta, nego nastavljaju i dalje s pitanjima.

- A zašto su ti sve kolumne uvijek tako crne i pesimistične, pitaju ponovo. A ja strpljivo kažem – Pa jebo vas ja u mozak ludi, jeste pogledali ikad oko sebe? Jel' tu rastu jebene tratinčice i skakuću prokleti zečići, odgovaram protupitanjem. To je, jasno, nepristojno, ali više ih muči nešto drugo...

- Zbog čega toliko psuješ, kažu intonacijom koja sugerira upitnik na kraju rečenice.

- Zato što o kompliciranim stvarima treba govoriti prosto k'o pasulj, da ih pojednostaviš, objašnjavam igrajući se riječima.

- Pa šta to ne možeš lijepo reći, nastavljaju.

- Eto, ne mogu, predam se bez duhovite replike.

A to su jedva dočekali da prijeđu u kontra-napad. ''Ako nemaš ništa lijepo za reći, onda je bolje ne reći ništa'', sugeriraju nepobjedivom narodnom logikom...

Uglavnom, da zaključim, to je priča o tome zašto sam prestao govoriti o opatijskoj gradskoj vlasti. Ima li još pitanja?

Psovke