[RAZGOVOR] Mirela Tuhtan i Klara Rabenseifner Miljević: Kad zvona zazvone — nastaje knjiga

Dvije „zvončarske mame“ iz matuljskog kraja stvorile su slikovnicu koja čuva put, govor i običaje Mučićevih zvončara

Matulji - Mirela j z Brežac, a Klara s Pojan pa su osan let hodile skupa va Osnovnu školu „Drago Gervais“ Brešca. Bile su dobre školanki, i već onda j Klara rada crtala i risala, a Mirela rada čitala i pisala. Klara j finila Likovnu akademiju i postala profesorica Likovne kulturi. Va dveh školah: Osnovnoj škole Klana i Osnovnoj škole Eugen Kumičić v Reke dela kot meštrica Likovne kulturi. Mirela j finila Učiteljski fakultet, za učiteljicu razredne nastavi, a onda i Studij bibliotekarstva pa j' postala knjižničarka. Zaposlena je kot knjižničarka va Osnovnoj škole „Drago Gervais“ Brešca. - priča je to o Mireli Tuhtan i Klari Rabenseifner Miljević, autoricama knjige "Mići Mučićev zvončar gre na Brgud" koju su ovog Pusta predstavile u OŠ "Drago Gervais" u nazočnosti brojnih ljubitelja tradicije i zavičajne baštine.

Kako je nastala ideja za knjigu “Mići Mučićev zvončar gre na Brgud” i kada ste shvatile da to mora postati knjiga?
Ideja je postojala već čuda let, a rodila se j kad smo za svojmi sini, mićemi Mučićevemi zvončari, hodile na Brgud. Poć za zvončari po ten pute za nas je neč stvarno lepo. I ono se ča smo po pute videle i doživele, judi ki smo trefile i cela zvončarska štorija počela se j va našeg glavah slagat va stiheh i va slikah. Otele smo to zapisat i naslikat, storit jenu slikovnicu za decu. Prava prilika j prišla kad smo lane na stranicah od Općini Matuji našle natječaj za financiranje izdavačke djelatnosti na područje Općini. Onda smo svoju ideju povedele predsjedniku i tajnice udrugi Mučićevi zvončari i dobile podršku od Udrugi. Kad smo doznali da smo dobili sredstva rabilo se j ćapat dela, a va jenen momente planirana slikovnica prerasla je va knjigu…

Rekle ste da ste “zvončarske mami”. Kako je biti mama zvončara?
Mirela: Lepo. Štimano - ponosno. Odgovorno - rabi zvončara otpravit, se parićat, storit kup rožic, klobuk. Po pute bit na raspolaganjen, a opet “va sjene”.

Klara: Kad su Mirelini sini oteli bit zvončari su videli i moji pa su se prikoštali. Bilo mi je drago da oteju bit zvončari aš bivamo va Ike pa mi je to simboliziralo jenu posebnu vezu z krajom z kega san i z užancami ke volin i štiman. Z druge strani bilo me je strah ću se znat dobro parićat, će dečki ćapat pravi mot i zdurat celi put po zime i va škornjah na ke nisu navajni. Kad smo se opravili i kad san čula kako zvone se brigi su pasale a srce je jače zatuklo....

Knjiga je pisana kroz stihove i lokalni govor. Zašto vam je bilo važno da priča ostane baš u tom autentičnom jeziku i ritmu?
A kako drugačje? Govorit od zvončari po hrvatski, to ni to. Užancu ka se dogaja po stareh puteh, po našeh seleh, mej domaćemi judi …najlepše se i najboje more opisat z domaćemi besedami. Kako se saki zajik menja, želja nan je bila da ostanu zapisane i neke besedi ke deca već ni ne znaju ča znače. Ovako će te besedi, kot i zapisani toponimi, živet i govorit se…

U knjizi pratimo put zvončarića do Brguda. Što taj put simbolizira – osim fizičkog hoda – i što vam je najljepše na toj zvončarskoj ruti?
Mirela: Zajedništvo, druženje, zbližavanje ljudi… Posjet prijateljima - Brgujcima, koji Mučićeve zvončare uvijek dočekaju srdačno, s poštovanjem. Ali i susret s prirodom te sa svim ljudima koji zvončare dočekaju na tom putu. Kad se pride va selo se oživeje, judi pridu van, dočekuju, parićuju, nute z sakakovemi slašćicami i čovek pozabi na problemi sakidajnega življenja i poćapa ga veselje i štimung.

Klara: Mane ko likovnjaku najlepši su kot prvo predivni pejzaži, zimsko jutro ko se budi, smržnjeno tlo pokriveno z mrazon, sunce ko se pomalo probija kroz gole grani, prve visibabi i sopice ke trefimo po pute, cindrići leski... Zvončari veli i mići ki zvoneć va svojen mote redu i tiraju zimu. Vizualno stvarno imamo dojam da je bar na minut zima pasala kad kroz gole grane pasaju rascvale krabujosnice.

Kako djeca danas doživljavaju zvončare i tradiciju? Osjećate li da im to daje ponos, identitet, pripadnost? Kako su oni reagirali na vašu knjigu?
Mirela: Kako radim u školi u kojoj imamo učenike koji pripadaju mnogim zvončarskim skupinama, vidim da im je svima to jako važno. Sigurno je da osjećaju posebnu pripadnost svojoj zvončarskoj skupini i ponosni su na to. Isto vrijedi i za Mučićeve zvončare. Drago nam je da su se oni pronašli u toj knjizi. Nedeju potle predstavljanja knjigi, kad su Mučičevi zvončari šli na Brgud, dobile smo jako puno pozitivneh komentari od dece - mićeh zvončari, veleh zvončari i judi od sakuda. Jedan zvončar je rekal pul Puži: „Čera san pročital knjigu i danas kad tuda hodimo, moren reć da j današnji dan jušto onakov kot s knjigi!“
Klara: Verujen da deca nesvjesno shvaćaju važnost čuvanja užanci. Zvončar ne more bit saki tako da sama ta mogućnost da si z kraja kuda pasaju zvončari ti nudi i odgovornost čuvanja užanci. A pravu važnost knjigi će se tek kroz vreme moć procjenit, kad odleži.
Koliko je ova nematerijalna kulturna baština važna za gornji matuljski kraj?
Danas, u vrijeme sve veće globalizacije, važno je da čuvamo tradiciju i prenosimo je na mlađe naraštaje. Činjenica da su zvončari Unescom zaštićeni govori puno, a još kad zagrebemo ispod površine pa vidimo koliko različiteh zvončari va matujsken kraje je, da sako mesto ima svoji zvončari ki se razlikuju va svoj opreme i mote tek otrijemo nemjerljivo bogatstvo. Sama ta oprema, mot i put su najveće bogatstvo, ali i ovakove knjigi i razni stručni i likovni radi sakako doprinose širenju ove užanci pa bi bilo dobro da jih je se više.

Nakon predstavljanja otvorena je i izložba ilustracija iz knjige. Koliko su ilustracije važne u ovoj priči i što ste željele da “kažu” vizualno?
Klara: Kad smo počele povedat od knjigi, govorile smo od slikovnice, aš smo tako mislele storit-jenu miću knjižicu punu slik ku te moć razumet i oni jako mići ki još ne znaju ni čitat. Otele smo da i mića deca moru prepoznat si oni detalji ki jedan zvončar mora imet, da va knjige mići i veli moru prepoznat sa mesta i sela kuda Mučićevi zvončari pasaju. Sliki su nastale na temelju doživljeneh momenti, fotografij ke su nastale hodeć za našemi zvončari. Neke su čekale Mireline besedi da jih oživeju a neke su storene unapred, pa smo ih onda spajali z besedami.
Ono ča san ja otela spravit va moje slike je ta atmosfera-štimung, movjanje šumi va mote zvončari i dojam da se celi zaspali kraj probudi kad čuje zvonci.

Za kraj – što biste voljele da čitatelji (i mali i veliki) ponesu iz ove knjige nakon zadnje stranice?
Mirela: Nadamo se da će na stranicama knjige svatko pronaći sebe u nekom stihu ili ilustraciji. Bilo da je to trenutak kad nedjeljom skočiš iz kreveta aš je danas dan kad reš zvonci nosit, bilo da sopeš, bilo da dočekuješ zvončari…
Knjigu smo napravile od srca i drago nam je da su i je i ljudi sa srcem prihvatili.
Klara: Saki ki živeje va domaćen kraje ili vuče koreni ž njega i ki ga voli će, sigurna san, nać komadić sebe. Nadan se da će našu jubav prema ovoj užance prepoznat i čitatelji i da te i sami nać koraja širit ju i delit na najboji mogući način.

Imate li ideju o novoj knjizi, slikovnici? Što je to što bi još trebalo zapisati, a da ne padne u zaborav?

Mirela: Postoji još puno stvari koji bi vrijedilo zapisati i koje treba zapisati. Ideje postoje, ali kao i svaka stvar, čekaju svoje pravo vrijeme…
Klara: Hm neke idejice zuje po glave... ma ćemo najprvo počinut i pustit da se slegnu si dojmi od ove "zvončarske" štoriji ka je zasad odlično prihvaćena i štimana. Mej ten će i ka od oven noveh idej proklijat i storit si put da naraste va knjigu.

Follow @PodUckun