Pedeset let bez Lucijana Antoničića – Lučota Martinića: čoveka ki nas je navadil ča je to jubav prema prirode

Lucijan Antoničić – Lučo Martinić(13.12.1940. - 18.05.1976.)

Pedeset godina nakon smrti Lucijana Antoničića – Lučota Martinića (13. 12. 1940. - 18. 05. 1976.), brojni izviđači, planinari i prijatelji i dalje ga se sjećaju kao čovjeka koji je generacijama usadio ljubav prema prirodi, zajedništvu i životu u planinama. Sjećanje na Lucijana Antoničića – Lučota Martinića donosi Miloš Vrenc.

Pol stoljeća nakon odlaska Lucijana Antoničića – Lučota Martinića sjećanje na njega ne bledeju. Ostaje živo se ono ča je kroz izviđači pustil mej nami, po bregeh na keh nas je pejal, iskustvon i znanjen kega je nesebično delil. Bil je jednun besedun čovek , jednostavan i blizak, ali duboko va živote generacijah ke su imele tu sreću rast šnjin i od njega vadile gledat svet otprtemi očami i srcen.

Lučotova prisutnost ni bila nametljiva, već tiha i postojana – poput planinskega kamika, čovek ki ni iskal pažnju, a daval ti oslonac. Učil nas je jubavi prema prirode. Š njim su logorovanja i planinarenja postajala doživjaji za celi život. Si smo mi upravo uz njega po prvi put oćutili radost i snagu, jednostavnost, ku nan je upravo on pokaževal, skačuć z kamika na kamik, zgorun i zdolun, od prvega do zadnjega, bodreć nas da zduramo. I zato sedeć negdere visoko na neken kamike, osjećajuć mir va sebe, navru mi misli na njega. On nan je sen približil takove osjećaje i prnesal va dušu.

Mi, ki smo šnjin delili jedan del njegovega kratkega života, spametimo ga se po smehe, vedrine, teploj duše, al i po strogosti ka je imala svrhu – vadit nas, storit nas bojemi. Znal je biti vođa i prijatelj, onaj ki škerca, al i onaj ki se jadi.

Danas, pedeset let kašneje, stojeć pul onega lisinskega kamika kade on počiva, vidin i cijenin ono čemu me je Lučo navadil. Ne živi samo va sjećanju, nego va saken korake po Lisine i slovenskeh Alpah, kada pasujen kuda me je kot mulca pejal. Živeje va štorijah ke se i daje prenose. Za takovi judi postojanje ne nestaje kada gredu na nebeske visini, nego ostaje mej nami.

Zato ovo ni samo spamećevanje, nego i zahvalnost. Lučo je zavavek del nas, dokle god smo mi na oven svete.

Miloš Vrenc / PodUčkun.net

Follow @PodUckun