[VIDEO RAZGOVOR] Vespom kroz 88. godinu: Alberto Dessardo između Gimkane, zlatarskih uspomena i 12.000 domaćeh besedi

Autor: Nikola Cvjetović 21.10.2026

Alberto Dessardo

Matuljski zlatar na Gimkani je nastupio nakon sedam desetljeća i prošao poligon bez srušenog čunja. Danas zapisuje životne štorije i čuva domaću besedu, a u njegovim se bilježnicama našlo već 146 priča.

Matulji - Na razgovor je stigao na svojoj Vespi. Živahno je sišao s nje i odmah počeo pripovijedati. Alberto Dessardo, 88-godišnji Matuljac i umirovljeni zlatar, nedavno je nastupio na Gimkani, najstarijoj matuljskoj sportskoj priredbi. Nakon 70 godina ponovno je prošao poligon i pritom nije srušio nijedan čunj.

– Bil san na toj Gimkane pred točno 70 let. Pokle više nisan toliko hodil, aš je bilo delo i brige i tako daje. I sad san videl da je ta Gimkana. Matušić je bil tamo, ki je to vodil, i ja mu govorin: „Čuj, bin mogal ja z Vespun prit?”, a on mene: „Ma pridite, bit će nan drago!”. I onda san šal doma po Vespu. Malo san najprej treniral i odvozil kako treba. Nijedan čunj nisan zrušil!

Govori nam to jedan od prvih članova Auto-moto društva Matulji. Danas umirovljenik, Alberto Dessardo radni je vijek posvetio zlatarstvu. S bratom je 30 godina vodio zlatarsku radnju u Opatiji, nastavljajući obiteljski posao koji je njihov otac pokrenuo 1952. godine otvaranjem zlatarne u Opatiji.

– Tata Renato je bil vrstan majstor. On je v Reke izučil zanat va firme Giraldi. I onda je prenesal na nas. Jako san volel svoje delo, to zlatarsko delo. Mi smo dva brata imeli radijonu i 90 posto proizvodi smo sami delali, prisjeća se.

Dessardo je oduvijek bio vezan uz vožnju na dva kotača. Nikada se nije bavio motociklističkim sportom, ali motor mu je godinama bio osnovno prijevozno sredstvo. Kako kaže, „na delo je pejal i po dažje i po snege i z motorun na fraj šal“.

– Ši, ši. Imel san Lambretti, dva modela, jedan stareji, pokle jedan malo mlaji. Z Lambrettun san i na delo hodil. Bez obzira je bilo lepo sunce ili daž, kroz celo leto. Dobro se obučeš i gremo dole v' Opatiju. Od mladega mi je zvuk od Moto Guzzija ostal v ušeh. Onaj zvuk, tat-tat-tat… Normalno, nisan mogal do tega priti. Kad san šal va penziju, onda mi je prišla voja za imet jedan stari Moto Guzzi. Kupil san ga v Italije i užival san ga 20 let. Vozil san ga, i s njin doživel puno lepeh druženja i sega.

Alberto smatra da je nekada bilo lakše voziti. Unatoč tehničkom napretku vozila, današnji gust promet i ponašanje pojedinih vozača od motociklista traže dodatnu pozornost.

– Ni lagje danas vozit, teže je radi prometa. Moraš pazit na judi po ceste. Mene se j' jedanput dogodilo da su me dva dečka z auton stiskala na ceste kad san se spušćal z Učki, oteli su me vanka z ceste hitit. Ja san se, za sreću, fermal. Sreća je da va sva ta leta nikad nisan pal, govori Dessardo.

Njegovi Matulji, u kojima je i rođen, za njega su najljepše mjesto za život.

– Lepo je. Ne more bit lepše. Z našun tramuntanun, ka nas po lete hladi. Po zime imamo frišku ariju pa se malo boje obučemo. Ča se klimi tiče, Matulji su nezamjenjivi. Žal mi je samo da se ovde ni storil jedan muzej od motori. To mi je stvarno žal. Matulji bi mogli imet jedan prekrasan muzej razneh motori aš tradicija auto-moto sporta je vela, ističe Dessardo.

Na pitanje kako izgleda njegov prosječan umirovljenički dan odgovara da je „vavek aktivan“. Ustaje rano, sjeda na Vespu ili u automobil, obilazi kćer Ester na poslu i odlazi kod unuke Matee u kafić Barcode „na kafe“, a zatim „stori špežu i zapolne malo počine i dela po kuće“.

Noć je, pak, vrijeme njegove najveće inspiracije. Alberto otvoreno govori i o teškim životnim razdobljima te depresiji koja mu je, kaže, odnijela mnogo dragocjenih dana i sati. Pisanje mu je važan osobni oslonac, a bilježnice prostor u kojem čuva uspomene i domaću besedu.

– Po noći mi pride inspiracija za pisat. Dignen se - ja to moran zapisat. Iman domaćeh besed sigurno 12.000, ke treba složit va kompjuter. Ne more se to na ruki složit – morda će mi pomoć moj praunuk Teo va ten, on je jeno čudo. Zapisal san 146 štoriji – događaji va kraje, crtice z života, anegdoti, malo san i neki političari „opral“, a zapišujen i stare izreki… Evo i danas iman va žepe jedan blok va kega zajno zapišen ča mi pade na pamet. Pisanje je za mene medičina. Dugo san se, kot mlaji, mučil z depresijun, ali od kada pišen ona je nestala, govori Dessardo.

Kao najvažniju zapisanu štoriju izdvaja onu o upoznavanju supruge Elde.

– Bilo je 1961. leto. Ona je prišla z prijatelicun na tanac na Forticu va Opatiju, Pobron, i tamo smo se upoznali. Delala je kot konobarica va Lovrane, po sezone. Pokle, po zime, nisu više delali pa su ju poslali doma, va Plomin. A normalno! Ako ću hodit na fraj, moran poć va Plomin. A po zime, buri, ni bilo lahko jednu uru bit na motore, na toj Lambrette. Imel san kožne brageše i kožu, kot milicioneri. Još su me neki put i pozdravljali!

Prisjeća se toga uz smijeh, a na pitanje o najdražem „mestu pul Matuj“ odgovara bez mnogo razmišljanja.

– Tamo kade saki dan gren. Pul moje Ester na delo i do unuke Matee ka drži Barcode kade pijen kafe. Posebno pri srce mi je i moja „sobica“. Jena kamara va kuće kade je stal celi moj život - od vrtića do danas. Ni velika, ma va šest kvadrati iman oko 120 stvari na zide. Sliki, neke medaji i tako daje. Nakrcano je. To mi je najdraže.

Uz veliku obitelj – suprugu Eldu, sina Valtera, kćer Ester, unučad Mateu, Davida, Luanu i Kristijana te praunučad Tea, Leonu, Zaru i Niku – posebno je ponosan na posao koji je s ljubavlju obavljao sve do odlaska u mirovinu.

– Ponosan san na moje delo, bin rekal. To je bil životni put ki je doprinesal da smo mogli kuću uredit i se drugo. Na delo, na prven meste. A ni falilo ni zabavi, daleko od tega. Apsolutno i na svoju familiju! To sigurno, zaključio je Alberto Dessardo.